Први миленијум хришћанске ере био је миленијум једне хришћанске цркве (с изузетком монофизита који су се издвојили још у четвртом веку) а други миленијум протекао је у знаку раскола хришћанства. Мали су изгледи да буде превладан у трећем миленијуму, како предвиђају верски аналитичари!
Уједињење цркава је идеал који се, по свему судећи, не може остварити, сем ако га сам Бог не спроведе. На богослужењу се моли за јединство свих цркава као циљ коме се тежи, али се не виде нити су на видику преговори о уједињењу.
Верска шизма или велики раскол хришћанске цркве догодио се 1054. године, када је дошло до канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између Римског и Цариградског патријаршијског престола. Изазвано је декретом о искључењу који је кардинал Хумберт, у име папе Лава IX положио на престо Свете Софије против васељенског патријарха Михаила Керуларија. Васељенски патријарх је због тога искључио папску делегацију пристиглу у Цариград. Овим чином Римска патријаршија и њени следбеници отпадају од једне свете и саборне Православне цркве Христове. Из папиних писама која су у то време упућена на Исток јасно се уочава његова тежња да господари хришћанском Црквом и источном патријаршијом. Он оспорава цариградском патријарху звање „васељенски“, пошто је Рим „мајка свих цркава“. Тада су истовремено и бачене анатеме једних на друге. Велики раскол или шизма у историји хришћанства никада није превазиђена и изглађена. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, али црквено јединство није постигнуто.
