ДА ЛИ СТЕ ГЛЕДАЛИ ОВАЈ ФИЛМ ?

Американци верују да влада САД стоји иза сваког од њих, да га заштити и подржи у свакој ситуацији. Тако и јесте ... у теорији

Још увек под утиском давно виђеног филма, топло вам га препоручујем! Један је од најбољих америчких филмова снимљених у последње време. Крајње необичан и изузетно узбудљив. Вреди га одгледати до краја, јер управо крај доноси изненађујуће разрешење, до сад невиђено у америчким филмовима. 

Уживајте у извесности неизвесне сутрашњице...

Buried (2010) 

ЗБИГЊЕВ БЖЕЖИНСКИ ЈЕ РЕКАО:

„Комунизам је готов, 

на реду је православље“

Православље и православни народи су једини прави противници глобализма. Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде неки светски морални пројекат.

Русија је данас једина преостала препрека на њиховом путу ка успостављању власти над целим светом. Зато је главни циљ Новог светског поретка уништење православља. Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински види главну опасност за Нови светски поредак у православљу, док саветник у министарству спољних послова САД, ништа мање познати С. Хантингтон, пише да су Русија и њена православна цивилизација неприкладне за Нови светски поредак и зато ову цивилизацију треба променити.

Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Док је Запад спремао етничко чишћење Срба у РСК, РС и КиМ дајући подршку хрватском фашисти Фрањи Туђману, Збигњев Бжежински је 1993. године упозорио тадашњег председника САД Клинтона да што пре треба завршити са руском националном мањином у бившим совјетским републикама како Русија у будућности не би испунила тај вакуум и опет постала империја. Запад мора због тога да охрабри суседе Русије да се укључе у „европску економску и безбедносну сферу“ (ЕЗ/ЕУ и НАТО). Требало је решити и питање милиона Руса који су преко ноћи постали мањински народ и спречити их да се повежу са матицом.

Како то изгледа на примеру српског народа видели смо. Фрањо Туђман који је уживао пуну подршку Вашингтона и Брисела је уочи агресије на РСК 1995. године на Брионима наредио хрватским официрима да обезбеде коначно решење за Србе и њихов нестанак. Усташама под заштитом Немачке, Ватикана и САД било је дозвољено да испуне Павелићев тестамент и реализују геноцид над Србима. Као што је у рату против Срба Запад употребио хрватске нацисте, у рату против руског народа он користи украјинске нацисте. САД,ЕУ и НАТО су сада главни савезници профашистичких снага у Украјини .Америку не занима ни да ли су то фашисти, ни да ли су терористи, већ само колико могу да им помогну у остварењу циљева. Подсетићу да су САД и у Босни сарађивале са Ал Каидом, а 1999. на Космету биле ударна песница ОВК, исте оне организације коју су сами ставили на списак терористичких група. Употребом нацистичких банди против српског и руског народа САД и ЕУ су показали да су прави наследници Адолфа Хитлера.

Јасно је да северноатлантским елитама Украјина неће ни за сто година бити потребна, него им је потребно да геополитички отргну Украјину од Русије и да је претворе у антируски полигон за почетак рата. Западни монструми знају да је Русија највећи и најјачи бастион одбране Светог Православља, и зато су уништавали и подјармљивали прво мање православне народе, а сада су кренули на Русију мислећи да је сада час и да сада коначно могу да униште Православље….

Читав двадесети век политику римокатоличког Запада према православним Србима карактерише геноцидна политика до истребљења .Како нас Американци, Немци, Енглези, Ватикан и остали западни антихристи виде као „мале Русе“ без обзира на увлакаћку политику појединих политичара на власти, њихова једина жеља остаје иста: уништити Србе и Србију заувек. Ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци!

Вековима је Рим настојао да покатоличи Србе или да угуши православље и у том циљу је оберучке помагао све стране силе које су на Балкану наступале као непријатељи Срба. Огроман број светских научника је одавно у својим научним радовима доказао да је римокатоличка црква вековима истрајно деловала као водећа светска злочиначка организација, лишена икаквих моралних скрупула и руковођена најогољелијим макјавелистичким принципима. У својој жељи за универзалном светском доминацијом није се ни мало устручавала да на најсуровији начин ликвидира појединце, друштвене скупине и уништи читаве народе, ако су јој и пасивно стајали на путу остварења те доминације.

У том циљу креирала пројект вештачке хрватске нације претежно од српских конвертита, злоупотребљавајући име једног малог часног народа славне прошлости али готово несталог пред турском најездом. Ватикански фалсификатори су кривотворили наводну хрватску историју, а геноцидним злочинима усташа над Србима, створили су монструозну “хрватску” државу. Познато је да су 743 римокатоличка свештеника били припадници усташког покрета и лично убијали Србе, Јевреје и Цигане. Чак су и нацисти, водећи књиговодство о усташком “учинку” у Јасеновцу чудили и нису могли схватити одакле толика монструозност!? Једно време Јасеновац је био под контролом фра Филиповића Мајсторовића који је признао да је својом руком убио 30 000 Срба. Током владавине усташа уништено је око 300 православних цркава, а 128 свештеника злостављано и убијено.

Папа Пије Дванаести био је задовољан католичењем Срба у Хрватској. Ко је одбио да буде покатоличен био је ликвидиран. Хрватска ће остати и запамћена као једина земља у којој су током Другог светског рата постојали посебни логори за децу…..

Ових дана, православни људи широм света не могу а да не осете радост због буђења Русије, која је високо подигла заставу хришћанских вредности и позива људе и народе под њу. Хоће ли Србија имати снаге да јој се на путу придружи?

Нама Србима не треба нова, европска Југославија. Ми имамо лоша искуства са таквим творевинама. Наш национални интерес није да постанемо део пропалог пројекта ЕУ. Ми јесмо Европљани. Наша лепенска и винчанска цивилизација је створила Европу. Србији, као мети Запада и православној земљи, нема опстанка без Русије. Русија је нуклеарна земља, и ако она узме Србију у заштиту, онда ће се ситуација сасвим другачије решавати. Русији се сада даје још једна историјска прилика да трасира и изгради праведнију судбину човечанства.А ко Русија издржи, свет ће бити другачији, кудикамо бољи и праведнији.И што је најважније – у њему ће бити нас…

Свети Сава је одвојио Српство од Рима, чији су крижари владали Византијом. Тражећи аутокефалију за своју цркву од патријарха цариградског 1219. године у малоазијској Никеји, где су се налазили остаци Византијског царства, он је државу Немањића заувек определио. Како је говорио владика будимски Данило, из Европе је већ тада допирао смрад инквизиторских ломача и Св. Сава је хтео да спасе свој народ од пада у јерес….

Једна од основних карактеристика православља као религије јесте аутокефалност православних Цркава којом се, у јединству вере, практично признаје њихова посебност, национална јурисдикција и засебна култура, укључивши и њихов етнички карактер. С тога је међу православним народима њихова Црква одувек била не само симбол вере већ и саставни део националног идентитета, чувар традиције и извор духовности који је и у најтежим временима давао смисао и наду. За разлику од наднационалних религија какве су католичанство или будизам, Православне Цркве су увек делиле судбину свог народа, односно људи чију су веру проповедале, а свест о тој судбинској повезаности битна је историјска димензија православља.

Католичанство је пре свега систем државне и пословне делатности, то је највећа, најутицајнија и најбогатија фирма на свету. Вера је у католичанству није нуклеус постојања, срце свега, већ средство за манипулацију. Католичка црква има систем освајања простора других религијских заједница, мисонарска подручја у која убацује људе и огромна средства. Тога у православљу нема.

Историја српског народа и његове Цркве такође је саткана на овој повезаности, а они који су, из разних побуда, нападали српски народ и његове етничке просторе увек су на мети имали и Српску Православну Цркву (СПЦ). Отуда не може бити изненађење што је тако и сада када се Србија нашла на путу ширења евро-атлантске Империје, која, опет, није сама себи циљ већ представља само фазу у глобалистичком освајању света, односно стварању новог планетарног тоталитарног друштва које његови тајанствени творци називају Новим Светским Поретком (Novus Ordo Seclorum). Већ се зна да ће Нови Светски Поредак интелектуални и финансијски центар имати у Лондону, војни у Вашингтону, а религијски у Ватикану. Наравно, сама та религија неће имати много везе са хришћанским католичанством какво данас познајемо…

The Balkans Chronicles

ЗВУЧАЋЕ НЕВЕРОВАТНО

БЕШЕ НЕКАД ЧОЈСТВО ...

Подгорица подиже споменик
војсци Адолфа Хитлера!

Црногорска влада је донела одлуку да у кругу касарне на аеродрому у Голубовцима код Подгорице подигне спомен - гробље немачким војницима погинулим током Другог светског рата. То би било једино од 825 сличних гробаља подигнутих на територији 45 земаља које би чувала војска, односно потомци оних који су пуне четири године крварили у немилосрдној борби са фашизмом. Реч је о "класичном политички мотивисаном споразуму" у коме је Црна Гора попустила под притиском немачке владе. Уколико се одлука спроведе и немачко гробље буде подигнуто у кругу војне касарне, то би значило да ће војска Црне Горе имати обавезу да буде нека врста почасне страже на гробљу, односно да буде чувар споменика злотворима и окупаторима, који су побили толико недужног народа и посејали толико гробова зарад својих империјалистичких циљева.


Мене лично више ништа од Црногораца не може изненадити, у последње време ређају један за другим "дипломатске" потезе за неверицу. Од њихове, некад чувене храбрости и поноситости, остадоше само трагови и то у виду бахатог понашања ван Црне Горе ... На свом терену су јаки само када их је више на броју - машала!

РАЗНЕ ПОДЕЛЕ ЕВРОПЕ

АНОНИМНО ПИСМО ИЗ СЕДИШТА НАТО-а РУКОВОДИОЦИМА ГРУПЕ Г-7

ОВО ПИСМО ОДАВНО КРУЖИ НЕТОМ:

Поштована господо! Обраћају вам се сарадници јединице која се бави питањима стратешког планирања, из седишта НАТО пакта у Бриселу. Сви ми имамо борбено искуство у различитим регионима света које нам дозвољава да изјавимо следеће.

Још нисмо видели тако некомпетентних и кратковидих политичара по питању војне стратегије, као што сте ви уз руководства Г-7. Сви ваши поступци у односу према Русији, посебно у украјинској кризи, довешће до потпуног подривања војних могућности блока, а касније и до њеног колапса.

Под руководством Председника САД Барака Обаме који је побркао светску политичку арену са кошаркашким тереном, ви из дана у дан правите нове грешке. Судећи по вашим поступцима, ви можете играти само улогу ситних провокатора, због чијих ће дејстава искијати читави народи. Хтели би да своје мишљење поткрепимо следећом аргументацијом.

Нас не интересује како сте ви водили преговоре са Москвом о Европској противракетној одбрани (ПРО). Нас интересује та чињеница да је у резултату тих преговора Москва на нашим границама разместила ракетне комплексе “Искандер”. Ви очигледно не знате да ће те ракете потпуно неутрализовати не само ракетне бацаче ПРО, него и остала чворишта командне управе у Европи. После њиховог удара, комплетна НАТО армија претвориће се у стадо оваца. Не преостаје нам ништа друго него да вам честитамо на том неоспорном војно-стратешком успеху.

Још чудније нам изгледа ваше застрашивање Москве путем патролирања “Фантома” по њеним југо-западним границама. Ви очигледно не знате да су наши “Фантоми” немоћни пред руским ПВО системима С-300 и С-400. Хтели би да напоменемо да је акција у Југославији била под знаком питања све док се нисмо уверили да Срби немају тај систем. Према информацијама које стижу до нас, у Генералштабу Русије је побољшано расположење и тамо се смеју много више него раније. Руси могу елиминисати наше патроле једним притиском прста на дугме “Старт”. Да ли је потребно демонстрирати такву дечију наивност у “показивању мишића”.

Ми не разумемо сврху слања ратних бродова у Црно море. Да ли то желите да покажете да сте у тим водама газде? Но, резултат тога је било то што је Москва предислоцирала на Крим пук стратешких ракетних носача “Бекфајер” који ће ставити под потпуну контролу не само акваториј Црног мора, него се могу појавити у било којој тачки Европе. Ради ваше информације, обавештавамо вас да није разрађена противодбрана за нове крстареће ракете Х-32 у овим авионима. Сада је вишеструко порастао степен потенцијалне претње за наше структуре на континенту и у суседним регионима. Још једном, примите наше искрене честитке.

Ви подржавате и наоружавате режим у Кијеву, који је у војном смислу онеспособљен. Тај режим не може добити ни један рат, ни велики ни мали. Да ли вама уопште пада на памет мисао да ће њихова пропаст бити још једна пропаст ваших марионета и да ће то нанети удар вашем угледу?

Изгледало нам је да сте сви ви после интервенције у Авганистану морали нешто научити. Но, по свој прилици, у вашем случају се то није догодило.

Јер у садашњим светским околностима, само најбезнадежније будале могу изабрати Путина као објекат напада и губити од њега све рунде, једну за другом.

Господо, имате ви у свету важнијег посла, него што је то потезање конопца са Русијом на своју штету.

Извињавамо се што се нисмо потписали испод овог писма. Уверили смо се да је у последње време слобода говора у нашим земљама постала чиста фикција. Због тога нашу жељу да наставимо са радом и изразимо своје ставове, износимо у форми обраћања без потписа.

Група старијих официра у седишту НАТО пакта. Брисел, 20.04.2014. године.

Дмитриј Седов / Фонд стратешке културе

ЗАКЛЕЛА СЕ ЗЕМЉА РАЈУ... АЛИ СЕ НЕКЕ ТАЈНЕ КАСНО САЗНАЈУ

Сви који су шпијунажом помогли Совјетима да што пре стигну до своје атомске бомбе, били су регрутовани цивили. Неки су завршили на електричној столици, неки на робији, једино је он умро у дубокој старости као једини обучени агент убачен у најтајније америчке објекте. Звао се Георгије-Џорџ Абрамович Ковал а фотографија и шкрти биографски подаци тек недавно су постали доступни јавности

У новембру 2006. године председник Русије Владимир Путин посетио је нову зграду Главне обавештајне службе (ГРУ) Генералштаба оружаних снага земље. Домаћини су уваженом госту показали и „свету собу” своје службе – Музеј ГРУ. Председник се посебно задржао у делу посвећеном војним обавештајцима из раздобља Великог отаџбинског рата, како Руси зову Други светски рат. Пажњу му је привукло име човека за кога он, својевремено високи обавештајни официр, никада није чуо. Кад су му објаснили о коме је реч, пожелео је да се сретне с њим. Објаснили су му да човек није жив, да је умро недавно, 31. јануара 2006. године.

Следеће године, 26. октобра, објављен је Указ председника Русије: „За храброст и хероизам, исказане током испуњавања посебног задатка, додељујем звање хероја Руске Федерације Ковалу Џорџу Абрамовичу.” Недељу дана касније, постхумно предајући златну звезду хероја Русије коју је примио министар одбране Анатолиј Сердјуков, Путин је рекао:

„Радећи тридесетих и четрдесетих година прошлог века, он је дао непроцењив допринос решавању кључног задатка тог времена, задатка прављења атомског оружја. Хтео бих да сећање на Џорџа Абрамовича никад не избледи.”

Путин у Музеју ГРУ и једна од ретких фотографија Џорџа Ковала као пензионера

ЧАРОЛИЈА БЕЛИХ МРЉА

Познато је да је прва совјетска атомска бомба, која је на полигону код Семипалатинска у Казахстану експлодирала 29. августа 1949. и изазвала неверицу у свету, посебно на Западу, била верна копија америчке атомске бомбе. Совјетска обавештајна служба је, преко многих својих агената, успела да дође до драгоцених података о том страшном оружју и проследи их на даљу, завршну разраду. У прикупљању података помогли су јој врбовани агенти и добровољци који су били Енглези, Американци, Италијани, Немци. Ипак, одлучујућу улогу одиграо је совјетски грађанин, обучени агент а не регрутовани цивил, који је проникнуо у најстроже чуване тајне америчких атомских центара и за кога је знало само неколико људи из самог врха обавештајне службе Црвене армије. Прошло је више

од пола века пре него што се сазнало за њега, и то само у назнакама. Јер, његово право име није обелодањено ни у књизи „ГРУ и атомска бомба” коју је 2002. године објавио Владимир Лота препричавајући подвиге тајних агената, посебно оног под шифрованим именом Делмар.

Он сам, иако је живео 94 лета, тврдоглаво је одбијао да било шта каже о свом послу обавештајца. Само би одмахнуо главом уз речи: „Нека у историји буде више белих мрља него црних страница!” А његова прича спада у можда највеће шпијунске подвиге у историји. У Енциклопедији војне обавештајне службе, издатој у Москви 2004, забележено је само ово:

„То је био јединствен случај када је у најчуванију тајну израде атомске бомбе проникнуо агент а не сарадник, човек изнутра, совјетски грађанин, обавештајац... Његово право име досад није откривено.”

Ко је заправо био Георгиј Абрамович Ковал, односно Џорџ Ковал, како су га знали и звали његови амерички познаници и пријатељи?

ПОВРАТАК У ЗЕМЉУ РОЂЕЊА

Родитељи будућег обавештајца потицали су из малог белоруског места Телехани, чију је половину становништва чинила јеврејска сиротиња. Дрводеље, обућари, столари, кројачи, ковачи, ситни трговци који су живели на парчету хлеба и чаши кваса. Дрводеља Абрам Ковал срео је девојку Етел и одлучио да се жени. Чврстог карактера и задојена идејама социјализма, она је будућем младожењи поставила услов да мора да има своју кућу, с обзиром на то да је напустила очеву. Кћи месног рабина радила је у фабрици стакла за шачицу копејки. 

У месташцету је посла било мало или нимало, па је 1910. године Абрам Ковал емигрирао у САД и населио се у Сју Сити, градић на граници савезних држава Јужна Дакота, Небраска и Ајова. Имао је пуне руке посла и добро зарађивао, тако да је убрзо купио кућицу и позвао жену, како јој је и обећао, да му се придружи. Ускоро су добили тројицу синова: Изу, Џорџа (25. децембра 1913) и Габријела.

Породица је у САД живела двадесетак година, све док није наступила велика економска криза. Ваљало им је хранити поодраслу децу, школовати их. А онда им је од рођака и пријатеља из домовине, у којој су се догодиле велике промене, стигао глас да је школовање у Русији, сад Совјетском Савезу, бесплатно и да се успешно решавају национална питања. Чак је основана и аутономна јеврејска област на истоку земље.

И породица Ковал је 1932. године стигла у Владивосток и населила се у младом граду Биробиџан, престоници нове аутономне области. С њима је допутовало још неколико јеврејских породица из САД. Ту су основали комуну, где су радили заједно с већ поодраслом децом.

Године 1934. Џорџ Ковал отишао је у Москву где је са сјајним оценама завршио Хемијско-технолошки факултет „Д. И. Мендељејев” и постао асистент. Пет лета касније оженио се колегиницом Људмилом, управо у време кад је запао за око совјетској војној обавештајној служби, десеткованој Стаљиновим чисткама, те су јој били неопходни нови сарадници. Даровити млади хемичар-технолог, рођен у Америци где је две и по године студирао електротехнику, с одличним познавањем живота и обичаја те земље, уз то с беспрекорним знањем енглеског језика, била је прилика која се не пропушта. Није је пропустио ни Георгије, Џорџ. Прихватио је предлог и прошао мукотрпну специјалну обуку. Био је спреман да се врати у земљу рођења.

АСИСЕНТОВА ПРОФЕСУРА

По каснијем сведочењу (после 2000. године), у електронској преписци с колегом Арнолдом Крејмишем, с којим је службовао у америчкој војсци а касније и у атомским центрима, Џорџ Ковал се у Сан Франциско искрцао с малог танкера у октобру 1940. године. Контролни пункт прошао је без показивања докумената јер је на обалу сишао с капетаном, његовом женом и кћеркицом. Први човек брода рекао је надлежнима да су остали с њим, тако да им нису ни тражени папири.

У тој прекоокеанској преписци поверио је Крејмишу и следеће: „Позван сам у совјетску војску 1939. године како би сакрили да сам нестао из Москве. Нисам прошао ни војну обуку, како је морало у то време. Нисам положио ни заклетву нити носио униформу.” Они горе знали су како припремити оног доле.

Из Сан Франциска запутио се у Њујорк где се налазила централа ГРУ. Добио је задатак да провери шта САД раде на припреми нових хемијских отрова. За то је ваљало наћи посао у одговарајућој лабораторији, што није било нимало лако. Ипак, као рођени Американац, брзо је нашао посао као електроничар, јер није ни смео ни хтео да помиње школовање у Москви.

Ускоро су и САД ушле у Други светски рат и Џорџ је, 1941. године, добио позив за мобилизацију. 

Међутим, предузеће у коме је радио, „Raven Electric Company”, успело је да га задржи до фебруара наредне године, кад је морао у тврђаву Дикс на основну војну обуку. Кад су регрути послати на тест интелигенције, Ковал је освојио убедљиво највише поена. Заједно с још неколицином упућен је на даљу обуку у Сити колеџ на Менхетну, где је додатно изучавао електротехнику. 

Било је то време кад су Американци појачали рад на изради атомске бомбе. Интелигентног редова Џорџа послали су на додатни курс. У августу 1944. упућен је у тајни објекат у граду Оук Риџ. Пред одлазак срео се са својом совјетском везом познатом под надимком Клајд и договорили су како да убудуће остану у дослуху. Али, ни Клајд ни Џорџ тада још нису имали појма о каквом се то објекту ради.

КЛАЈД ИЗ ЊУЈОРКА

Америчка војна контраобавештајна служба веровала је да је око пројекта прављења атомског оружја, названог шифрованим именом „Менхетн”, обезбеђена апсолутна тајност. Војни шеф пројекта, генерал Лесли Гроувс, био је убеђен да је та „мртва зона” заиста мртва за све споља. Међу сарадницима лабораторије, заузетим истраживањима, подигнуте су непремостиве препреке. Једно одељење није знало чиме се бави друго. Пажљиво су испроверавани сви запослени у главном истраживачком центру Лос Аламос у Новом Мексику, као и они у Оук Риџу (Тенеси), Дејтону (Охајо) и Ханфорду (Вашингтон), где су прављени делови и где се испитивало обогаћивање уранијума и добијање плутонијума. Биографски подаци запослених прочешљани су ко зна колико пута, писма редовно отварана, телефони прислушкивани а станови озвучени. Нису сви успели да издрже такав психолошки терет. Џорџ Ковал јесте, за то је био и обучен.

Први излазак из Оук Риџа искористио је да успостави везу с Клајдом. Његов извештај о тајном објекту и о томе шта се ту ради отишао је одмах у Москву. Сведочанства су била занимљива, посебно што о томе нико у СССР поуздано још ништа није знао, без обзира на то што су имали неколико сјајних и проверених, истина врбованих, обавештајаца.

Ковал је радио на месту где се производио обогаћени уранијум. Био је радиометриста, задужен за праћење нивоа радиоактивног зрачења у објекту, имајући приступа различитим одељењима великог центра у коме је радило више од петсто људи. Мада није могао често до опреме за обогаћивање уранијума, као хемичар брзо је схватио детаље технолошког

поступка. 

Извештаји који су стизали у Москву одмах су прослеђивани у „С” одељење народног комесаријата унутрашњих послова којим је управљао генерал-лајтнант Судоплатов. Чак ни он није знао име агента од кога су стизали тако важни подаци који су, на крају, завршавали на столу шефа совјетског атомског пројекта, академика Игора Курчатова. Из извештаја Ковала сазнали су и за места где су се налазили амерички тајни објекти.

СТРАХ

Године 1945. редов Џорџ Ковал напредовао је до штапског поручника. Пребацили су га на рад на други атомски објекат у Дејтону, и то се показало као пун погодак за правог обавештајца. Наиме, ту се радило на полонијумском иницијатору за атомско пуњење, карици која је недостајала руским научницима да повежу оно што су знали с оним што су добијали и

то искористе на прави начин.

Испробавање атомске бомбе, јула 1945, кад се облак у виду печурке уздигао километрима изнад пустиње Новог Мексика, показало је застрашујући учинак и натерало Роберта Опенхајмера, научног директора пројекта „Менхетн”, да цитира прастари хиндуистички текст: „Постао сам смрт, уништитељ светова!” Онда је дошао август и смрт је хрупила у Хирошиму и Нагасаки. Мада је био позван да као стручњак измери ниво радијације у овим несрећним јапанским градовима, Ковал стицајем околности није отишао. Убрзо је напустио војску, показало се у право време.

Наиме, те, 1946, године шифрант амбасаде СССР у Канади Гузенко пребегао је и открио многе совјетске обавештајце у САД и Канади. Почела је дотад невиђена антисовјетска пропаганда. Штампа је бомбардовала јавност мноштвом различитих сведочења о атомским шпијунима.

Постојала је стварна бојазан да америчке обавештајне службе дођу до податка да је Ковал 1932. године напустио САД. Џорџ је знао да је у једном часопису у Биробиџану објављена фотографија срећне породице Ковал на којој је у првом плану био управо он. Како је могао да зна да до ње неће доћи и амерички контраобавештајци? Надређени су се сагласили да се он заобилазним путем врати у СССР. Опростио се од пријатеља и колега рекавши им да иде да мало путује светом.

СУМЊИВО ЛИЦЕ

Крајем 1948. године вратио се у Москву, жени и кћерки, које су га чекале дугих десет година ретко добијајући кратка писма с њима непознатих адреса у Совјетском Савезу. Војска је то. Наредне године, управо оне кад су Совјети извршили пробу своје атомске бомбе, Георгије Абрамович Ковал

је демобилисан, чиме је престао и његов обавештајни рад. Убрзо је докторирао, али су тек тада настале тешкоће. Годинама није могао да нађе посао, ни као инжењер ни као технолог-хемичар. 

Радних места је било, али он није смео да на уобичајеном приступном упитнику за посао испише где је и шта радио у војсци од 1939. до 1949, и како то да, с обзиром на високо образовање, није напредовао даље од чина млађег лајтнанта. У разговорима су надлежни изражавали чуђење што, за толико времена у војсци, нема ниједне награде сем уобичајене медаље „За победу над Немачком”. Није му ишло у прилог ни то што је рођен у Америци, али ни то што је по националности Јеврејин, у време кад се с највишег државног врха није са симпатијама гледало на њих.

Кад га је издало стрпљење, Георгије Абрамович се за помоћ обратио руководству војне обавештајне службе. Мало њих је знало за њега. Многи од оних који су знали или више нису били у служби или су заглавили неки од логора. Ипак, успело је, и то тек кад је министру високог образовања, поверљиво, у четири ока, речено чиме се бавио човек који тражи посао

на факултету који је некад завршио и где је радио као асистент.

Разуме се, после је судбина Џорџа Ковала била лако и брзо решена. Убрзо је постао предавач на Хемијско-техничком факултету где је радио четрдесетак година. Био је омиљен међу студентима и колегама, објавио је стотинак научних радова који су високо цењени.

ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ

Како се, пак, догодило да његов рад као обавештајца остане без оцене, заборављен? Већина његових колега, неки и са закашњењем, добили су признања. Тако су, на пример, војни обавештајци који су радили на сличном задатку – Артур Адамс и Јан Черњак – добили звање хероја Русије. Слично је било и са Семјоном Кремером који је радио као секретар совјетског војног аташеа у Лондону и о коме и данас пишу као о човеку који је први пренео податке о раду на новом тајном оружју.

Данас се основна кривица што је делатност Ковала прекрила прашина заборава приписује хаосу који је после рата настао растурањем па обједињавањем совјетских тајних служби НКВД и ГРУ у Комитет за информације. Уз то, свемоћни Лаврентије Берија, који је био на (политичком) челу совјетског атомског пројекта, залагао се за своје сараднике из НКВД, а они ретки који су знали за Ковалов рад заглавили су робију.

Ипак, судећи по свему, главни „кривац” је сам Георгије Абрамович, односно његова упорна ћутња. Када је писац књиге „ГРУ и атомска бомба” сазнао за његов рад и по препоруци ГРУ замолио сусрет с њим, овај му је дао само необавезне и крајње шкрте податке о себи и замолио да у будућој књизи промени његово име. У књизи је назван по својој оперативној шифри „Делмар”.

О Џорџу Ковалу понајвише је знао, а то делимично поверио и новинарима, његов већ поменути колега и друг Арнолд Крејмиш. Наиме, он је невероватним стицајем околности успео да после више од пола века, 2000. године, ступи у везу с Ковалом. Листајући неке списе у државном архиву, налетео је на податак који је Џорџа повезивао с факултетом

„Мендељејев”. Отрчао је до говорнице, окренуо број факултета и реда ради питао да ли можда имају Ковалов телефон. Имали су га. Крејмиш је назвао, Ковал се јавио. Какво је то обострано узбуђење било. Од тада су се дописивали електронском поштом све до смрти Ковала...

Ни Крејмишу није поверио многе тајне које су и данас загонетка за упорне истраживаче обавештајних послова средине века за нама. Уосталом, највећи део Руса сазнао је за њега тек после помињане Путинове посете Музеју ГРУ, кад су се приче дохватили медији. И они прикраћени за мноштво питања без одговора. Они који знају, рекли би да је то слика и

прилика правог обавештајца.

УПАЉАЧ

Кад су на видело почели да излазе подаци о улози Делмара у совјетском потпуном освајању поступка стварања атомске бомбе, објављено је и писмо ГРУ начелнику одељења „С” НКВД генерал-лајтнанту Судоплатову од 15. фебруара 1946. У њему се, поред осталог, каже да ће ГРУ ускоро доставити опис производње полонијума који је добијен од поверљивог извора. Тај извор био је Џорџ Ковал. Он је омогућио совјетским научницима укљученим у пројекат прављења атомске бомбе да сазнају да је неутронски упаљач, онај који активира бомбу, добијен од берилијума и полонијума. Чак им је предочио и на који начин је полонијум могуће добити из бизмута. Они су били запањени али су тај податак убрзо искористили на

прави начин. 

ЗАЧАРАНИ КРУГ

У шпијунском рату везаном за откривање тајни новог, свемоћног оружја који је Совјетима омогућио да постану друга по реду нуклеарна сила, учествовало је много људи, углавном регрутованих цивила. Јавности су

најпознатији брачни пар Јулијус и Етел Розенберг и Клаус Фукс. Амерички држављани, Розенбергови су Совјетима, према оптужници, достављали важне податке везане за пројекат атомске бомбе, осуђени су на смрт и

погубљени. Немачки физичар Клаус Фукс, који је и не знајући био у вези и с Џорџом Ковалом, из Лос Аламоса, срца америчког атомског пројекта, као регрутовани обавештајац послао је Русима обиље важних података. Откривен је 1950. и осуђен на 14 година робије... Наравно, било их је још и сваки је, на свој начин, допринео да СССР постане нуклеарна сила.

СВЕДОЧЕЊА

Федерални истражни биро (ФБИ) посумњао је у Џорџа Ковала после успешне совјетске пробе атомске бомбе. Истраживања су запала у ћорсокак, чак и предлог свемоћног шефа Едгара Хувера да му одузме америчко држављанство. Остала су забележена сведочења Ковалових колега и пријатеља. Већ поменути Арнолд Крејмиш овако га се касније сећао: 

„Био је врло дружељубив. Имао је одобрење да свуда уђе... Имао је и сопствени џип, мало ко од нас је тада имао свој џип. Био је веома паметан. Био је прави шпијун ГРУ.”

Стјуарт Блум, један од водећих физичара Националне лабораторије у Калифорнији, који је учио с Ковалом, назвао га је правим момком:

„Играо је бејзбол. И добро га је играо. Није имао никакав руски акценат. Одлично је говорио енглески, амерички енглески. Нико није могао ни да слути да није прави Американац... Једном сам га видео како замишљено гледа у даљину. Сада ми се чини да знам о чему је размишљао...”

Висок готово два метра, заводљив и дружељубив, у својим америчким дружењима увек је водио главну реч. Жене су га обожавале... Ово су само неки од описа које су оставили његови пријатељи и познаници из САД.